Kao klinci, mrzeli smo kafiće iz dna duše.

Uvek u pokretu, sedelački način života nam nije odgovarao. Moglo je da se bleji kod nekog na gajbi, na klupi, u školskom dvorištu. Tu je uvek moglo da se ustane i produži dalje, zabava se nije svodila na to  da gledaš u sadržaj čaše, koji se usled inflacije dosade, stanjivao geometrijskom progresijom. Izuzetak su bile povremene sesije video pokera, ali i one potvrđuju pravilo - to sedenje teško se može
nazvati pasivnim, posebno sa razvaljenim četvrtacima koji kljucaju na šanku tebi za leđima, od zaplenjene/dilovane robe dok ti u napetom transu vijaš crne i crvene karte.

Dvehiljadita godina. Ne ponovila se. Kao da ti je neko iščupao sve ono
mekano, toplo i drago iz nutrine i ostavio te kao ljušturu koja diše ali nalazi sve manje dokaza da je živa. Jedan svet je nestao, rađao se
drugi, u bolu i mukama. I bio je odvratan, krmeljiv, umoran.

Rastegla se u nedogled veza sa prvom pravom kučkom. Prvi zanos su
odnele dečije bolesti, pošto smo i bili deca, sad kad se gleda, i
prepuštao presto stihiji i onoj smrtonosnoj učaurenosti u kojoj se sve
unapred zna pa zbog toga ništa više i ne može da se desi. Bili smo hronično
bez para, što nije bila novost, više je pekla spoznaja da smo švorc i
u dušama. Kučka je tu rupu popunjavala tako što me lešila u kartama, u
jambu i svakoj drugoj društvenoj igri, što me je ispunjavalo žestinom,
jadom i još većom prazninom.   

Kučki se nije dopadala sirotinja, stalno je tražila neku šljaku, bila
spremna da radi šta god za lovu. Probala je i hot-lajn, batalila posle
dva dana, i onda se skrasila u kafiću koji je držao njen školski drug,
jedan od onih likova koji svoju popularnost nije temeljio na ličnim
osobinama već na socijalnom prestižu, gazda kafića, mo’š misliti.

Kafić je bio blizu škole, pun buržujske dece koja su kataklizmu
društva u kome su živeli posmatrali kao neku elementarnu nepogodu od
koje su zaštićeni  parama svojih roditelja lovatora, mahom
 lopovskih njuški koje  samo kriminalni bastard socijalizma i kapitalizma može da iznedri. Mi smo se na gajbi šibali što je neko pojeo više  nego što je trebalo, njihovi problemi su bili tipa što im je keva opet za has kupila pečenicu i zašto se u Italiju ide tek na leto, a ne odma’. Dva sveta, a  između provalija.

U opštem očaju i beznađu koje me preplavilo visio sam preko volje u
tom kafiću dozvoljavajući da me ta izveštačena atmosfera i praznina
koja je kolala vazduhom  dodatno nadraži. Nisam imao pametnija posla, pa sam pokušao da se prilagodim, unapred znajući da su to ćorava posla. Predstavljao sam svoju mladost od koje nije ostao ni kamen na kamenu. Dakle, predstavljao sam moj kurac, a tako sam se i osećao. Bio sam  naturščik statista u amaterskoj predstavi
buržujske dekoracije pune lažnih osmeha. Pokušavao sam taj požar da
gasim lošom krdžom, od koje me na sav jad dodatno peklo grlo. Tamo gde
je duša. Kad ti nije dobro, uvek te tu prvo zaboli.

Džoni je bio jedini lik od čitave te kokošarske  bulumente koji mi se
svideo. Bio je kučkin kolega - konobar. O rtak starijeg
burazera školskog druga-gazde, lika  koji je  odavno zapalio u
Švabiju. Jednom je taj buraz banuo u kafić i došli su ortaci da ga
vide - bio je to gotivan predah od maloletnih maloumnika zaparanih aromom plastificiranog limuna,  mesto je prvi put  bilo puno nekih životnih,
izmučenih fizionomija koje inače ne viđaš na lokalitetima poput ovog, već pre u pravom životu, onome što mi je iscureo niz šake. Džonijeva fizionomija je bila naočita - jedan prednji zub mu je bio blago isturen čineći da mu usne uvek budu razvučene u dobroćudni a vragolasti osmejak. I kao i svako lice zaposleno u kafiću - umeo je sa ljudima. Debele klinke, generatori cike i vriske, su ga prosto
obožavale.

Brzo sam se skontao sa Džonijem. Nije bio glup i nije bio folirant.
Umeo je da sluša, a bogami i da rekne štošta pametno čak i o nekim naoko trivijalnim temama poput plaćanja karti u prevozu, detaljčić koji je decentno otkrivao raskoš istreniranog razmišljanja. Smirivao me je, što je meni kao osvedočenom živcu neviđeno prijalo. Sam sa sobom je bio prilično smoren - želeo je da bude pop ali nije dobio  blagoslov od tamo nekog za to dežurnog oca pa je crkvu zamenio šljakom u kafiću. Kao i svi gotivni matoriji likovi, imao je istančan ukus,
držao se starih i proverenih stvari, mada mu striktno beogradski, tolerancija nije bila jača strana u tom smislu. Jedne noći, kad su zatvorili kafić, nas troje ostadosmo da blejimo i pričamo u polumraku do dugo u noć. Još od pre agresije (koju neki zovu
“bombardovanje”, iako su nas belosvetske cave gađale raketama) se
nisam osetio tako ispunjeno. Smisao postojanja je počeo ponovo da se
nazire. Nešto se u meni grohotom smejalo.

Avaj, zubatim iskrama radosti koje su me peckale pretila je neka
turobna senka koje sam takođe bio svestan.  Ranije tog dana preko telefona zvučala je neobično: “Moramo da razgovaramo”, što me ložilo jer mi je život već neko vreme patio od opasnog manjka socijalnih nadražaja. Do pre sekund krepalo vreme se ponovo ubrazavalo.

Ležao sam na kraju njenog kreveta pomućene svesti, dok sam u izmaglici
slušao poznati glas. “Znaš, meni se Džoni sviđa, i želela bih da probam
sa njim. I on je vrlo zainteresovan. To je gotova stvar. Ti si dobar,
blablabla, jebiga, bedak, šta da se radi.” Upravo sam spoznavao nove,
do tad nedosegnute dimenzije bedaka i smorenosti. Sujeta je pekla, svršenim činom devedena pred samrtni hropac, jer sam znao da više vredim od nje, a sada me ona ostavlja. Smorio me i Džoni, jedini gotivan lik, isti je trulež ispao kao i ostali. Kao što to već biva, dogovorili smo se da u bliskoj budućnosti vratimo stvari koje su ostale jedno drugom, i to veče primopredaje smo delom proveli na Adi, kad mi je rekla da se Džoni izbedačio što sam ga stavio na svoju crnu listu. “Ima on još dosta da uči”, prenela mi je kučka njegove reči. Ma puši ga malo, pomislio sam tad, kolk’o si bio u pravu, mislim sad. Posle te večeri prekinuli smo kontakt.

(Narednih nekoliko meseci sam fizički provodio na raznim mestima, ali
sam duhom i mislima uvek bio uz njih dvoje, jao šta sada rade, jao
koji bedak, jao ubiću se. Oni se provode i zezaju a ja ovde umirem. I
majkemi, tad sam i hteo da se roknem, ali sam utehu pronašao u
knjigama. Bilo je i pojačane konzumacije psihoaktivnih supstanci, ali
ništa zabrinjavajuće, strogo kontrolisano, s vremena na vreme, kad baš
zagusti. Posle najgoreg čemera malo se razvedrio horizont, pojačano
sam krenuo da se viđam sa ljudima, samopouzdanje mi je raslo iz dana u
dan, izlagao sam se i sadržajima koji su me od ranije interesovali pa
sam ih bio batalio od kad je kučka ušla u moj život.)

Promena je bukvalno mogla da se dodirne tih dana u vazduhu. Sloba je
skidan s vlasti, mi smo to vreme provodili gledajući naduvani
televiziju, sa sadržajima nadrogiranijim nego svi mi zajedno na gomili. Tako su 5. oktobra krenuli da oslobađaju televizije, i mi, stari vukovi, rekosmo kad nas neka zajapurena revolucionarka pozva, a’e da izblejimo na ulici. Odma’ sam rekao sebi, u svom onom metežu i otimačini, neću ništa da kradem, nemam više pet godina, ne odbijam pljuge i sladoled. Pojeli smo brdo sladoleda, a probudio sam se sa 11 pakli cigareta po džepovima, što je smejurija u odnosu na trofeje koje su pojedinci iz ekipe te večeri poneli kućama. U ustima je bio slatki ukus pobede, pomalo užegao, i, ispostaviće se, brzo kvarljiv.

Ima nekih odnosa u životu kad znaš da je kraj i stvarno bude tako, sve
vreme odvojenosti sam rezonovao da priča ne može tu da se završi, da
ima još pasusa koji treba da budu napisani. Nisam se prevario.
Nije prošlo ni tri dana, zazvonio je telefon, kučkina imbecilna sestra
je bila napadno ljubazna, pitala me kako sam. Likovao sam jer sam znao
da u toj vaćaroškoj familiji kombinacije poput ove su nešto kao
združeni porodični poduhvat. Providno je da boli, ali praviš se lud.
Seka je ispitivala teritoriju, a ja pošto nisam ljubitelj tih nazovi
suptilnih igara sam brzo presekao čvor pozivom njenoj sestri da dođe
ako želi. Nije prošlo ni sat vremena, kučka se sva zadihana i
osramoćena pojavila na vratima, ne znam kako srećna što me vidi.

“Znaš kako kažu, za dobrim konjem prašina se diže”, požurila je da mi
udeli kompliment koji bi iz taka pomogao njenu stvar. Ja sam odranije
znao da ćemo se pomiriti, kao što i jesmo, iako više nikad nije moglo
biti isto, pošto ja više nisam bio onaj čovek od pre, i meseci tuge su
se ispostavili kao nešto najpozitivnije što je moglo da mi se desi,
nešto što me pokrenulo do same srži i to više nije moglo da se
zaustavi. Nije prošlo ni tri meseca, pukao mi je definitivno film i
tada je otpala iz mog života kao spržena koža na suncu. Ovaj put je
bilo zauvek, bio sam spreman za kraj i želeo sam ga.

Ali, te pomiriteljske večeri nisam mogao da odolim a da ne pitam kako
se završila priča sa Džonijem.

“Brzo je to puklo, razočarao se u mene, rekao mi je da nisam ono što se nadao da jesam, da sam još uvek mnogo mala”. Kučka je između ostalog bila kučka zato što je mislila da je rođena savršena, da niko ne može da je prejebe i da zbog toga ne mora da uči. Džoni je brzo izvalio i odjebao. Baš kao što ću i ja.

Tad mi je puklo pred očima da se Džoni bio “zaljubio” u mene. Osetio sam to odmah, ali do tada nisam umeo (/smeo?) da definišem. Nisam ga nikada više video.